Igra – detetov posao

Kada i kako se igramo sa detetom?

Igra počinje od prvog dana po rodjenju deteta. Dok je držimo, mazimo, pričamo s njom,počinje uspostavljanje i razvijanje odnosa izmedju roditelja i deteta.

Nauka pokazuje da rana nega koju majka sprovodi oko deteta (vidjeno na funkcionalnoj magnetnoj rezonanci), utiče na povećanje volumena sive mase u superiornom i medijalnom frontalnom girusu, orbitalnom girusu, superiornom temporalnom girusu i fuziformnom girusu. Kao odgovor na detetov plač, majke koje pokazuju veću brigu u nezi deteta imaju povećanu aktivaciju u srednjem frontalnom girusu, superiornom temporalnom girusu i fuziformnom girusu. Ovi nalazi ukazuju da briga majke u najranijem uzrastu deteta može biti povezana sa izmenom u anatomiji i funkciji regija mozga kao odgovarajući odgovor na signale koje joj dete šalje.

Ovo podstiče mišljenje da roditelj i dete rastu, sazrevaju i menjaju se u toku odrastanja deteta.

Signali koje dete čita sa lica roditelja, kada je roditelj pun ljubavi i razumevanja prema detetovim potrebama („EMOCIONALNI PLES“), čine da se dete oseća sigurno, zaštićeno i smireno, da razvija odnos poverenja koji je značajan u smislu preživljavanja. Ako nema adekvatne brige, nege i ljubavi u prvim mesecima života deteta, ono neće imati dobru osnovu za razvoj svog punog potencijala.

Šta je za dete igra?

Dete od početka čita emocionalne signale koje dobija iz okoline i na njih reaguje. Reaguje na intonaciju, melodiju, ritam govora, oponaša ga i na taj način razvija socio-emocionalne i govorno-jezičke sposobnosti.

Predmete koji mu se nude, ispituje vizuelno(prati ih pogledom), taktilno (hvata, prebacuje iz ruke u ruku, trese, okreće), oralno (stavlja u usta), auditivno (lupa o pod, sto, lupka predmetima jedan o drugi), ponaša se kao pravi mali istraživač.

To je slobodno vreme za igru koja nije strukturisana. Dete ispituje ono što ga okružuje. Kada se roditelj uključuje? Roditelj pušta dete da istražuje samo, potom ga ohrabruje da ide dalje dajući mu govorom tela i mimikom da je to što radi u redu ili mu stavlja do znanja, opet gestom, mimikom, glasom da takav način istraživanja i igre nisu poželjni.

Kako dete uči?

Dete uči oponašajući sve ono što se dešava oko njega: oponaša mimiku, gestove, govor roditelja. Oponaša kako neko nešto radi (hranjenje, brisanje, usisavanje, kuvanje, oblačenje, obuvanje…). Praktično sve dnevne aktivnosti koje se obavljaju sa detetom i oko deteta, prilika su da dete uči o sebi i svetu koji ga okružuje.

Da li su detetu potrebne skupe igračke?

Sve što dete okružuje i što naravno nije opasno zbog oštrih, sitnih delova, ivica, može da posluži za igru. Čarape napunjene pirinčem, pasulje, sa isrctanim očima, ustima, flašice napunjene vodom ili zrnevljem u različitim količinama, oprane kutije od kreme, kutije sa vlažnim maramicama, plastične činije, drvene ili plastične kašike, poklopci od šerpi, različiti materijali (glatki, grubi, mekani, vlažni, ljigavi), hrana koja se kuva u sirovom i termički obradjenom obliku, naravno uvek uz prisustvo roditelja da bi se izbeglo stavljanje u usta ili neki drugi način povredjivanja, mogu biti igračke koje pružaju obilje informacija.

Koliko je dovoljno da se igrate sa detetom?

Svaki trenutak proveden sa detetom je igra, počev od rutina presvlačenja, hranjenja,kupanja, odlaska u vrtić, park, prodavnicu. Detetu govorite šta sledi, informišete ga šta se dešava, pravite planove šta ćete i nakoji način raditi u narednom periodu. Reagujete i odgovarate na potrebe deteta.

Na taj način postajete tim, rastete i sazrevate zajedno sa svojim detetom.

Dr Danijela VUKIĆEVIĆ